Prolazak kroz utrobu Veleža

Kao i svaka važna priča, i moja je počinjala sa jednim lijepim sunčanim danom. Ili u ovom slučaju, jednim lijepim sunčanim zimskim danom kada sam odlučio krenuti prema Velež.

U glavi sam imao neku ideju, ali ideje u glavi ne znače mnogo kada je priroda u pitanju. Tu se obično povinujem njenim mogućnostima, njenom ritmu i njenim pravilima.

Krenuo sam prema Mostaru, a zatim dalje putem. Moj Mercedes me vozio dokle je mogao. Veliki nanosi snijega bili su znak da se tu moj automobil i ja rastajemo. Dalje sam nastavio sam.

Pratio me sunčani dan i sve je bilo relativno lagano. Obišao sam dva planinarska skloništa, apelirao na čistoću i red – jer priroda to uvijek vraća. Kasnije sam sreo još nekoliko planinara iz Sarajeva. Uljudno smo popili topli napitak, malo se ispričali i svako je nastavio svojim putem.

A onda kao u svakoj priči dolazi zaplet.

Vidljivost je počela opadati. Ostala je samo ogromna, prostrana bijelina oko mene. Snijeg, planina i tišina.

Tražio sam jedan tunel koji sam želio prikazati i kroz video. Za mene je on bio simbol nečeg dubljeg, znak postojanja ogromne vojne organizacije u prošloj državi, trag vremena i historije u planini.

Neke druge tunele sam usput pronalazio, ali onaj koji sam tražio bio je potpuno prekriven snijegom. Jedva sam ga uočio. U jednom trenutku pomislio sam da mi možda i nije suđeno da ga pronađem.

Ali jeste.

Kada sam došao do tunela, bio je potpuno zatrpan snijegom. Gotovo nevidljiv. i upravo to je bio trenutak kada sam znao da ću ući.

Bio sam spreman. Fizički i psihički. Imao sam adekvatnu opremu i rekao sam sebi – idemo.

Ono što se događalo dalje najbolje je pogledati kroz video. Svako će za sebe izvući svoje zaključke i doživjeti tu priču na svoj način.

Ono što ja mogu reći, i ono što sam rekao odmah nakon završetka ekspedicije, jeste da to za mene bio jako važan momenat. Ne bih rekao da je to bila avantura, više želja, iskustvo spojeno sa dozvolom prirode.

Zato sam zahvalan što sam mogao zabilježiti i podijeliti te momente.

Često su me poslije pitali:
Jesi li se bojao? Kako si mogao? Jesi li lud? Nisi normalan?

Odgovor je uvijek isti.

Važno je ono početno – ne može se ići naslijepo, bez razmišljanja. Ali ako si spreman, kao što sam bio tada, ako znaš da si poduzeo sve mjere sigurnosti, onda rizik koji preuzimaš ostaje pod tvojom kontrolom.

Uz želju kakvu sam imao tada, strah ne igra veliku ulogu. Naravno da strah postoji. Strah je čovjekov odbrambeni mehanizam i sasvim je prirodan. Ali nikada mu ne dozvoljavam da me parališe ili da upravlja mojim odlukama.

I tako je bilo i ovaj put.

Ako me pitate jesam li se bojao – naravno da jesam.

Prolazak kroz utrobu Veleža bio je veliki trenutak za mene. Ali ne kao osvajanje.

To je bilo iskustvo kojem se često vraćam. Svaki put kada se nađem pred izazovom, sjetim se tog tunela.

Jer svi mi imamo svoje tunele. One koje želimo osvojiti. Ili one kojih se bojimo.

Ali oni se neće sami otkriti… dok ne zakoračimo unutra.